Pita je grčka reč, a označava vrstu jela koja se pravi od tanko razvučenog testa, tj kora i raznih nadeva.
Od najranijih vremena pite su bile popularna hrana, a prva saznanja o njima dolaze iz drevnog Egipta i Stare Grčke. Kada su Stari Rimljani osvojili Grčku njih je osvojio ukus pita, pa su recepte poneli sa sobom. Kako se širilo Rimsko carstvo, slast pita je putovala kroz Evropu i zemlje Mediterana, a svaka zemlja je prilagođavala recepte svojim običajima i hrani.
Evropska istorija pita je posebno raznovrsna. Normani su imali običaj da ispečenu pitu šalju kao poklon kralju za Božić. Popularna pita se pravila sa nekom vrstom jegulje što se na engleskom dvoru smatralo delikatesom. Jegulje su bile pečene u mešavini sirupa unutar pite. Kada bi se pita otvorila, tečnost bi se pomešala sa vinom i začinima, pa bi se ovaj sos kašikama stavljao na kriške hleba koje su se nalazile na toplom tanjiru. Jegulja bi bila sečena na tanke šnite i stavljana na hleb i sos.
Običaj “dvorskih pita” se nastavio kroz vekove. Mesne i riblje pite su se posluživale tople ili hladne.
U srednjovekovnom dobu pite su prodavali na ulicama, kako bismo ih danas nazvali, trgovački putnici. Prodavci pita su bili popularni, jer većina domova nije imala rerne.
U XIV, XV i XVI veku je bilo uobičajeno da kraljevi prave bankete. Međutim, hrana nije bila najvažnija stvar na banketima, već zabava. Glumci, muzičari, mađioničari, žongleri i plesači su bili zabavljači. Kuvari su morali da “nadmudre” zabavljače tako što su pravili komplikovane i “žive” pite. Kuvar jednog vojvode je napravio džinovsku pitu u kojoj je bilo smešteno 28 muzičara, koji su je otvarali i svirali. U ove animirane pite stavljane su ptice koje bi počele da pevaju kada bi pita bila rasečena. Možemo zamisliti da ptice nisu baš bile dresirane i samo poslušno pevale, već su verovatno letele oko okupljenih gostiju. Zečevi, žabe, kornjače i druge male životinje, pa čak patuljci stavljani su u pite i izlazili bi kad bi se pita rasekla. Hodali su po stolu recitujući poeziju, skicirajući goste i izvodeći trikove.
Početkom XV veka, pravljenje testa je napredovalo. Umesto testa od samo brašna i vode kuvari su razvili tehniku pravljenja testa sa jajima, uljem ili buterom. Kuvari su proširili „repertoar“ kako bi pored vizuelnog efekta pite bile i ukusne. Kore su pravljene u oblicima životinja, a gornje su bojene i ukrašavane lišćem, cvećem i grbovima.
Za slatke pite donja kora je ponekad bila aromatizovana ružinom vodicom i šećerom. Danima kada se jelo meso, pite su bile punjene svinjskim, mesom divljači, ovčetinom, jezicima i svim vrstama ptica i bile su veoma začinjene. Danima kada se jela riba, punjene su morskim ribama i životinjama, a potom voćem i začinima
U puritanskoj Engleskoj tokom XVII veka, u vreme lorda Olivera Kromvela, pite su se pravile ilegalno, jer su bile povezivane sa preteranim zadovoljstvom, te ih je zbog toga, ovaj političar zabranio.
Sa naseljavanjem Severne Amerike i Australije pite nastavljaju svoj put oko sveta. Australija je nastavila tradiciju engleskih pita do te mere da danas prodavnice pita su uobičajene kao što su picerije i hamburgernice u Severnoj Americi. Za razliku od engleskih pita australijske imaju više različitih nadeva i ukusa.
Kako su pite stigle do Srba? Kažu da je štrudla (savijača) ponos Austrougraske monarhije, ali je ona zapravo otkriće najvećeg neprijatelja Austrougraske, tj. Otomanskog carstva. Svi istoričari hrane se slažu oko da su kore nastale u Turskoj. O tome je pisao istraživač istorije bliskoistočne kuhinje, Charles Perry u članku o istoriji baklave.
On piše da su turski nomadi još u ranom srednjem veku jako voleli tanki hleb koji bi brzo bio pečen. Od tankog hleba do razvlačenja kora je bio mali korak. Razvlačenje kora se pojavilo se oko 1500. godine u Istanbulu, verovatno u sultanskim kuhinjama Topkapi palate, pa se širilo turskim osvajanjima. Mislim da se svi možemo složiti da se što se tiče nasleđa pita ropstvo pod Turcima isplatilo.
Pite mogu biti od kora, slagane ili savijane, otvorene, što znači da je nadev zapravo gornja kora. Mogu biti od umešenog testa sa maslacem, margarinom, sirom, od lisnatog testa, voćne, mesne, od povrća, pa čak i bez kora. Mogu biti prevrnute, gde je voće donji sloj, ali posle pečenja postaje gornji, jer pitu prevrćemo. Takvu vrstu pita zovemo tart. Slanu pitu bez gornje kore od testa zovemo kiš.
Mogu se služiti kao predjela, glavna jela i dezerti. Još jedna vrsta jela gde vaša mašta ne mora postavljati granice.
