Da podjem od toga da ovo baš i nije neki recept, jer varijacija je milion. Više je kao neki predlog ili dobra ideja, koju sam ja dobila još daaaavno od moje seke. Šta nam treba? Svega „okoprilike“…pa da krenemo, šta sam ja i koliko čega koristila. Naravno, krenula sam veoma optimistično da je količina zadovoljavajuća za dve ture rodjusa, prvi dan za decu, ne mnogo dece, 8 – 9, uz koju je bila pratnja od malo roditelja, jedna mamica i neizostavni seka i shogi (mangup i ja se podrazumevamo), a druga tura, za odrasle, opet, ne mnogo nas, nekih 7-8 odraslih, gde je opet bilo šestoro dece. Pa…nije ostalo ništa za posle gostiju 🙁 . Dakle, ovako nešto:
– 3 – 4 pakovanja tost hleba (molim vas lepo – Fidelinkinog)
– 400 gr feta sira
– 200 gr trapista
– 500 gr parizera sa povrćem
– barem desetak srednjih kiselih krastavaca
– 8 kuvanih jaja
– 1 pavlaka (ona u kantici, mislim da je to oko ½ l, ne znam u gramima tačno 🙁 )
– odokativno majoneza
– malo biberčića 🙂
– Kotanyi začin za picu (koji se naravno može zameniti origanom, bosiljkom, malo soli i već po ukusu)
– 2 jajeta (sirova ,presna, nekuvana, kako li već…)
Mudrost je u tome da nam naseku salamu još u prodavnici na kolutove 🙂 pa je onda mi još isitnimo na sitne kockice, ista priča (bez kolutova) sa feta sirom, kockice, takodje i sa kiselim krastavcima. Jaja i trapist narendamo u istu masu, dodamo pavlaku, majonez, začine i na kraju 1 ili 2 cela jajeta kako bi masa bila malo tečnija i kompaktnija, što bi rekli, da ima šta da je drži kada se bude peklo 🙂 .
Onda lepo krenemo vaditi tost i mazati ovaj nadev, može malo kečapa od gore a i ne mora, stavimo u lernu na 200˚C, ako lerna ima ventilator, uključimo i njega, pa dodamo više tepsija (ja imam ČAK dve) i pazimo da nam sendviči ne izgore.
Ono što ja još uradim, a mislim da je veoma bistro sa moje strane, presečem svako parče dijagonalno, jer je dekorativnije ( a ono….nije da baš imam smisla za dekoraciju). Hehe, nije to razlog, nego malo varam pa izgleda kao da ima više 🙂
Sve u svemu, nikada nije dosta, koliko god ovoga da stavimo na stol, uvek ostane onaj zadnji stidljivko, zbog kojeg moramo gasiti svetlo 🙂